Tri­de­se­tro­go­di­šnja Ane­ta Kra­sni­ći iz Nik­ši­ća sa­mo­hra­na je maj­ka pe­to­ro ma­lo­ljet­ne dje­ce, od ko­jih naj­mla­đe ima osam mje­se­ci, a naj­sta­ri­je pet­nest go­di­na. Nji­hov mje­seč­ni „bu­džet”, ka­za­la je Ane­ta, sve­ga je 95 eura ko­je pri­ma­ju po osno­vu ma­te­ri­jal­nog obez­bi­je­đe­nja po­ro­di­ce, ali od to­ga ona sa­mo mo­že dnev­no da im ku­pi hljeb. Pa­ket sa osnov­nim ži­vot­nim na­mir­ni­ca­ma Ban­ke hra­ne ko­ji im je uru­čio „Dan”, Kra­sni­ći­je­ve je mno­go ob­ra­do­vao. Ane­ta ka­že da ba­rem ne­ko­li­ko na­red­nih da­na ne­će mo­ra­ti da raz­mi­šlja šta će dje­ci da­ti da je­du.
- Ima da­na ka­da sam glad­na, ali bo­lje da ne je­dem ja, a da dje­ci ma­kar je­dan obrok spre­mim. Od mje­seč­nog pri­ma­nja ni­kad ne vi­dim ni cen­ta jer čim uzmem te pa­re, od­mah ih no­sim u lo­kal­ne pro­dav­ni­ce gdje se za­du­žu­jem sa­mo za osnov­no, pa mo­ram te do­bre lju­de ko­ji mi iza­đu u su­sret da is­po­štu­jem. Ta­ko se sva­kog mje­se­ca vr­tim u krug, is­pri­ča­la je mla­da maj­ka.
Su­prug ju je osta­vio u tre­nut­ku kad im je bi­lo naj­te­že, i kad je bi­lo po­treb­no po­tru­di­ti se da se ra­dom za­ra­di ka­ko bi se naj­mla­đe di­je­te po­di­glo. O to­me Ane­ta ne­ra­do pri­ča već tu ne­vo­lju za­mje­nju­je sva­ko­dnev­nom bor­bom za op­sta­nak svo­je dje­ce.
- Sre­ćom imam i ne­ko­li­ko do­brih kom­ši­ja ko­ji nam da­ju svo­ju hra­nu. Lju­di ko­ji sta­nu­ju pre­ko pu­ta nas, ta­ko­đe do­sta te­ško ži­ve, a če­sto zna­ju da dio ono­ga što spre­me se­bi za ru­čak do­ne­su mo­joj dje­ci. To nas spa­ša­va jer vi­še pu­ta ne znam šta da ra­dim, a glad­na usta mo­ram na­hra­ni­ti, ka­za­la je Kra­sni­ći.
Pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci, a na­kon vi­še­go­di­šnjeg sta­no­va­nja u tro­šnim ba­ra­ka­ma na­se­lja „Trud­be­nik”, Ane­ta i nje­na dje­ca od Op­šti­ne i Cen­tra za so­ci­jal­ni rad do­bi­li su jed­no­so­ban stan u su­sjed­nom rom­skom na­se­lju pod Tre­bje­som. Me­đu­tim, pro­sto­ri­je nji­ho­vog do­ma go­to­vo da su bez na­mje­šta­ja, a je­di­no što ima­ju je ne­ko­li­ko će­ba­di, dva du­še­ka i je­dan sta­ri kre­vet. Na po­du spa­va­ju, pri­ča Ane­ta, na po­du i je­du. Naj­ve­ći pro­blem je što ne­ma ni­če­ga u ku­hi­nji, ni špo­ret, ni fri­ži­der, gdje bi spre­ma­la ono ma­lo hra­ne što joj se na­đe u ku­ći.
Imam je­di­no sta­ri ma­li re­šo gdje po­vre­me­no sku­van, ali po­što mi to „vu­če” mno­go stru­je če­sto idem po kom­ši­li­ku, kod lju­di ko­ji ima­ju špo­ret na dr­va pa sa­če­kam da oni spre­me svo­joj po­ro­di­ci i on­da ja ku­vam za mo­ju dje­cu. Ne bih dru­ga­či­je op­sta­la jer ne­mam da pla­tim utro­še­nu ener­gi­ju, pa mi je sju­tra mo­gu is­klju­či­ti, za­bri­nu­ta je ona.
Na­da se u do­bre lju­de i one ko­ji u svo­jim do­mo­vi­ma ima­ju ne­po­treb­nih stva­ri da će joj po­mo­ći, ma­kar ka­da je u pi­ta­nju špo­ret na dr­va ko­jim bi ka­da do­đe zi­ma za­gri­ja­va­la pro­sto­ri­ju i dje­ci spre­ma­la je­lo. Po­vre­me­no se, na­gla­si­la je Ane­ta, za­htje­vom za do­dje­lu jed­no­krat­ne nov­ča­ne po­mo­ći obra­ti nik­šić­kom Cen­tru za so­ci­jal­ni rad.
Iz­no­si ko­je tra­žim su po 15 ili 20 eura, tek to­li­ko da se pri­do­da i vi­še ne­go skrom­noj so­ci­jal­noj po­mo­ći. Ne ka­žem da mi ne da­ju, ali se taj no­vac mo­ra ne­kad če­ka­ti po tri ili če­ti­ri mje­se­ca, re­kla je Kra­sni­ći.
Če­tvo­ro nje­ne dje­ce po­ha­đa­ju na­sta­vu u osnov­noj ško­li, a knji­ge im obez­bje­đu­je Cen­tar za so­ci­jal­ni rad. Pre­o­sta­li škol­ski pri­bor i na­rav­no gar­de­ro­bu Ane­ta ka­že da do­bi­je od kom­ši­ja, a če­sto do­la­zi u si­tu­a­ci­ju da ide od ku­će do ku­će i sa­ma tra­ži.
B.B.